USUTZ
Životne priče

selimovicJa sam ‘64- to godište. Živjela sam sama kad su mi otac i mati umrli, a najmlađa sestra se udala. Znam sve raditi kao i druge žene, kuhati, spremati, održavat’ higijenu stana i ličnu higijenu, otići u prodavnicu kupiti potrebne stvari… Bila sam zaključana u stanu poslije smrti roditelja, brat me zaključavao zbog naroda, a nisu mi ni vjerovali. Boris, socijalni radnik me je doveo u Udruženje. U grupi sam za samozastupanje. Sada sam shvatila da sam kao svi drugi ljudi, da niko nema pravo da me vrijeđa, imam pravo da poštujem druge i da oni mene poštuju.

Selimović Ajša

 

 

mehicic

 

Ja sam bila u domu, tamo sam spavala. Imala sam jednu lutku. Tamo nema puno djece, a ima ih i opasnih, ja sam se bojala. Sestra mi da inekciju i ja zaspim. Tata, kad je doš’o po mene donio je nove pantole, novu majicu i patike. On mi je rek’o da idem u Banoviće tetki.

Mehičić Alma

 

 

memisevicU ratu nam je bilo jako teško, ja sam ponešto radio da bi preživjeli. Poslije rata mati je, život je postao težak. Radio sam u jednom kafiću, nosio gajbe, sređivao kafić. Sve sam manje imao prijatelja. Ubrzo sam obolio. Ne znam ko me odveo u bolnicu. Na psihijatriji sam ležao tri mjeseca. Kad sam se oporavio situacija kući je bila još gora, nisam imao gdje da se vratim. Brat je ostao bez posla, bila mi je potrebna pomoć. Moja sestra je čula za ovo Udruženje. Dogovorila se s profesoricom Fatom za moj smještaj. Nije mi se bilo teško uklopiti, zavolio sam ovdje. U Centru imamo radionice, ja sam naučio praviti sehare od suhog lišća, vaze za cvijeće od flaša itd.Svaki mjesec dobivam platu. I bratu sam pomagao od te plate, skupim 2-3 plate pa mu odnesem, ja ionako ovdje imam sve. Volio bih dobiti bilo kakav posao, samo čisto-pošteno.

Sadil Memišević

 

kovacevicJa sam rođena u Lukavcu, mati mi je umrla na porodu, a otac je nestao u onom ratu. Dali su me na Bjelave (Sarajevo) u Dom, primili su me kao bebu, oni su mi dali ime i prezime . U Tuzli sam zadnji put bila, kad me je socijalni radnik poslao u Bakoviće, u Dom….Sada sam u porodici, ovo je život kad imaš svoju kuću, malo nas u porodici, imaš s kim razgovarati, ljudi te poštuju. Živimo ko i svi drugi ljudi. Ima njih u Bakovićima još dobrih kojih bi bilo ‘sevap’ izvaditi. Samo hvala bogu što je dao prof. Fatu da nas vrati u normalan život, i da živimo normalano kao i drugi ljudi.

Zora Kovačević

 

pavunkovicU školu nisam išla, tako su rekli u školi, a druga djeca su išla. Otac i mati su me voljeli, ja sam njih slušala. Poslije mamine smrti ostali smo otac i ja sami. Kad je otac umro, sestre su me smjestile u Dom u Sarajevo. Imala sam sobu u podrumu, imale smo i svoj ormar. Tamo me je jedan momak – “budala” silovao. Socijalni radnik Boris me je smjestio u Zaštitnu kuću. U Zaštitnu kuću mi je Ivo dolazio, on je bio u Udruženju kod Fate. Počeli smo se zabavljat. I onda me je Fata prebacila kod sebe. A komšiluk nam je dobar, pozdravljaju nas i fini su s nama. *** Ovdje je život lijep, samo me duša zaboli kad dođe Božić a nema mojih, al moji prijateji budu samnom i uljepšaju mi Božić.

Nevenka Pavunković

 

osmicJa sam prvi koji je izašao iz doma – institucije u BiH. Po Tuzli sam počeo izlaziti u grad, pozorište…, U Centru sam upoznao svoju suprugu, bila mi je prvo prijateljica, izlazili smo skupa, poslije Centra sam je pratio kući, često smo znali otići na kafu u grad. Pričala mi je o svom životu, imala je jako težak život baš kao i ja. Iz tog drugarstva se razvila ljubav.Zabavljali smo se oko šest mjeseci i odlučili se na brak. Svadbu smo imali u hotelu Bristol, na svadbi su bili svi moji drugovi iz Centra, bio je moj brat, dosta studenata kao i neki prijatelji iz Pazarića. Prof. Fata i Novalija koji su me izveli iz Pazarića i oni su naši vjenčani kumovi. Punac nam je dao stan da u njemu živimo on se odselio u svoju kuću. U zgradi u kojoj živim imamo jako dobre odnose sa komšijama.

Nazil Osmić

 

medicZovem se Medić Mile, rođen sam u Banja Luci. Poslije škole sam otišao u Dom u Čirkinom polju kod Prijedora. U Dom su me dali najviše zbog druge djece. Djeca iz škole su me često nagovarala da kradem, mami sam pričao i da bi me zaštitila od njih poslala me je u Dom. Mislim da je postupila ispravno, da me ne bi ulica odgajala jer moja mama je radila i danju i noću. Bila je bolničarka.
Družio sam se samo sa ukućanima, nisam imao prijatelja. Bio sam usamljen. 98 godine dolazim u Centar za samozastupanje. Program samozastupanja je promjenio moj život. Mi želimo da uđemo u društvo, da nas ne tretiraju kao nesposobne, da ostvarujemo svoja ljudska prava i da živimo život vrijedan čovjeka. Borimo se za ostvarenje naših osnovnih ljudskih prava, pravo na govor, pravo da budemo saslušani, pravo da nas tretiraju kao odrasle ljude. Mi imamo pravo da sami sebe zastupamo i svi članovi moje grupe to sigurno mogu.

Mile Medić

 

ventic…,kad mi je mati umrla živio sam kod sestre, ona nije mogla sa mnom jer je imala čovjeka i sina Antu i dala me je u Pazarić. Otiš’o sam u Pazarić, nema tamo reći neću ja raditi, ono što ti narede moram obaviti, nema “ne mogu”. Uslovi života su takvi da moraš njegovatejice slušat, ne smiješ bježati jer u Hadžićima je policija. Ne bih se više nikada vratio u Pazarić, sad mi je život dobar, a Fatu moram poštivat. Ovdje poslije jutarnjeg sastanka radim u radionici, dobijem platu i rasporedim sebi za čitav mjesec, a kad mi ponestane Fata mi da, da se nađe.
U Tuzli i u grupi za samozastupanje naučio sam mnogo, a najvažnije da želim da budem samo čovjek.

Ivo Ventić

 

canicU Zavod – Zovik su me odvela braća, na krilu. Ja sam tamo bio nepokretan jedno tri i po godine a onda su me one tamo cure učile hodati.Volio sam raditi u vešeraju ali mi nisu dali, na kraju su me pustili da radim, prebirao sam prljavi veš, stavljao ga u mašinu, znao sam upaliti i onu peraću i onu što suši, znao sam koliko praška itd…Tamo sam bio 31 godinu, onda je došla Fata i izvadila me iz Zavoda. Kad sam ušao u stan rekao sam meni se ovdje sviđa i jel imam jesti koliko hoću. Sad mi je super. Kuham, radim što mogu, što ne mogu, zamolim za pomoć. Sve znam kuhati osim pite, pitu ne znam. Trudim se koliko mogu, sve sam naučio da radim. Sam se kupam, brijem. Nikako se više ne bi vratio u zavod, ovdje hrane imam dobro, jedem koliko hoću, idem na pjevače u Hotel “Bristol”

Čanić Anto

 

bogdanovicJa sam Snježana. Ne sjećam se oca i matere što su me rodili. Ja sam iz Odžaka. Mene je odhranio baba-dedo i mama. Mama je bila dobra a baba je puno pio. On kad se napije udar’o je mene i mamu. Oni nisu radili a nisu ni imali djecu. Baba je stalno bio u kafani, a mene i mame je bilo strah kada dodje kući. Mamu je bolio stomak i ona je umrla, najviše zbog babe što je sikir’o. On je znao sve pare popije, mama nam nema šta naprvit’ da jedemo. Kad mi je mama umrla, došla sam u Tuzlu. Ovdje nemam babe i mame al’ imam Ajšu, volim je k’o mamu, ona mi pravi ručak i uči mene da pravim, kupa me i uči da se sama kupam. U Centru imam svoju seku, ona me uči i volim je. Ima puno, puno drugova.

Bogdanović Snježana

 

mrkonjicZbog nepravde i nepismenosti sam pred ovaj rat otišla u Bakoviće, nisam ni znala gdje me vuku, ja mislila da idem u Sarajevo da s njima ganjam pravdu. U Bakovićima sam bila 12 godina. Tamo sam se žalila da me odvedu odavdje. Danima nisam ni jela ni pila, puno ljudi je tamo, ja nisam pripadala njima. I doktor se čudio što su me dali tamo. 12 godina sam se molila Bogu da dođem u Tuzlu i bog mi je uslišio molitvu. Sad sam u Tuzli, u porodici, ispunile su mi se želje, hodam kroz svoju Tuzlu, bila sam i u svojoj Obodnici na Sv. Gospojevi, vidjela sam svoju kuću, a bila sam i u Tuzli u crkvi i kod paroka sam se ispovjedala. Najradije čitati da što više imam, kad si nepismen mogu te izvarati, ne znaš šta potpisuješ. Svaki dan izlazimo iz kuće, idemo u centar, najviše volim jutarnje sastanke u centru, da saznam što više.

Mrkonjić Janja

 

hodzicVolim što imam svoj centar i što ću ostati sa njima i kad moja mama umre. Živjet ću u svom stanu sa drugarima i defektologom i oni me nikada neće dati u instituciju. Jednom sam sa Fatom bio u Bakovićima. Bojao sam se žice i njihovih soba. S centrom idem na izlete, na planinu, na more, na jezera u pozorište na seminare. Radujem se što sam pobjedio strah od zubara. Sad bez problema idem kod zubara, idem vaditi krv, ne plašim se više frizera. Više se ne plašim ni psa, ni mačke, a nekad sam se plašio i vrapčića. Sad se ne plašim ničega. Volim fudbal, košarku i rukomet. Jako je lijepo družiti se sa djecom i omladinom koji idu u redovnu školu. Od njih mogu mnogo da naučim. Srećan sam i zadovoljan sobom. Volio bih da upoznam djevojku koju ću voljeti kao Martinu i da se oženim.To je moja velika želja.

Hodžić Željan